Muscle Cars - Najpoznatiji proizvod američke automobilske industrije (drugi deo)

Max Wedge
Prva kompanija kojoj je tako nešto pošlo za rukom je bio Chrysler i to sasvim slučajno. Naime, za 1962. godinu Chrysler korporacija je u velikoj meri smanjila dimenzije svojih proizvoda u očekivanju da će popularnost kompaktnih automobila nastaviti da raste. Međutim, desilo se suprotno pa su tako veliki Ford Galaxie i Chevrolet Impala počeli da dominiraju – kako na ulicama tako i na stazama. Chrysler nije imao slične proizvode pa je ubacio najveći dostupan motor (413 kubnih inča ili 6,8 litara) u najveće Dodge i Plymouth modele (koji su i dalje bili značajno manji nego spomenuti Galaxie i Impala).

Prvi deo priče pročitajte OVDE.

Sa 425 ks na relativno malu težinu, novi Dodge RamCharger i Plymouth Super Stock 413 su ostavili veliki trag na stazama. Oni su mogli da pređu četvrtinu milje za samo 12 sekundi pri brzini od približno 180 km/h, što je u svoje vreme bio apsolutni rekord. Dodge je prodao 214 primeraka dok je Plymouth dodao 298, a većina njih su završili u rukama amaterskih vozača.

Mercury Comet & Ford Fairlane
Kroz celu svoju istoriju Fairlane će uglavnom igrati sporednu ulogu u „muscle car“ svetu, ali on je za našu priču veoma bitan iz razloga što je postao prvi američki automobil srednjih dimenzija. Naime, sve do ranih 1960-ih godina američki automobili su se delili na kompaktne i velike „full-size“. Međutim, Fordova sestrinska divizija, Mercury, je 1960. godine, predstavila model Comet. Iako je on pripadao kompaktnoj klasi, on je bio veći i teži u poređenju sa konkurencijom.
Već prve godine Mercury je prodao 200.000 primeraka, što je Fordu bio dovoljan razlog da shvati da je američka publika spremna i za takozvanu „mid-size“ ili srednju klasu. Za 1962. godinu je debitovao i Cometov blizanac Ford Fairlane, a oba modela su delila novi Fordov Small Block V8 motor.
Najmoćniji od njih, zapremine od 289 kubnih inča (4,7 litara), je razvijao 271 ks, ali uz nekoliko modifikacija snaga je skakala na preko 350 konja. Fairlane se pokazao kao ogroman hit i već prve godine je prodato preko 330.000 primeraka.

General Motors zabranjuje učešće u auto-moto sportu
Iako je General Motors imao dosta uspeha u trkama početkom 1960-ih godina, posebno sa Pontiacom u NASCAR i NHRA šampionatima, kompanija je iznenada zabranila svako fabričko učešće u januaru 1963. godine. Šta je ustvari bio problem i zašto se General Motors toliko protivio auto-moto sportu?
Ford je, ipak, iste godine najavio „Total Performance“ program za takmičenje u gotovo svim formama automobilizma, a ni Chrysler nije bio daleko iza njega. Razlog je prost. Naime, tokom ranih 1960-ih godina General Motors je kontrolisao čak 56% američkog tržišta, a sve preko 60% je bilo na udaru takozvanih anti-monopolskih zakona „monopoly laws“.

Ova pravila su dala državi pravo da, u slučaju da jedna kompanija kontroliše većinu tržišta, preuzme kontrolu nad kompanijom i „razbije“ je na dosta manjih divizija. Iz tog razloga, General Motors se bojao da bi uspeh u auto-moto sportu još više povećao prodaju i samim tim doveo u opasnost opstanak kompanije. Ne samo što je stigla zabrana za takmičenje, već je bila zabranjena i proizvodnja novih sportskih automobila.
 

Pontiac Tempest GTO
Pontiac je započeo da proizvodi kompakt Tempest još 1961. godine zajedno sa još nekoliko kompakta iz General Motorsa (Chevrolet Corvair, Oldsmobile F-85 i Buick Special). Nijedan od njih se nije pokazao uspešnim, a dolaskom spomenutog Forda Fairlanea, General Motors je shvatio da je srednja klasa ono šta kupci zaista žele.
Iz navedenog razloga odluka je pala da svi spomenuti kompakti dobiju na dimenzijama u drugoj generaciji, koja je trebala da debituje do 1964. godine, a među njima je bio i Tempest. U osnovnim verzijama Tempest se mogao dobiti sa nekoliko motora od šest cilindara, ali je najveća vest stigla sredinom godine kada je debitovala specijalna opcija pod GTO oznakom.

Za nju se postarao legendarni Džon DeLorean (John DeLorean) i to tako što je pronašao rupu u zakonu. Naime, spomenuta zabrana General Motorsa vezana za proizvodnju sportskih proizvoda se odnosila samo na potpuno nove modele.
DeLorean je shvatio da bez problema može da predstavi novu opciju na već postojećem modelu, a koliko je ozbiljno shvatio svoj posao najbolje potvrđuje oznaka – GTO. Ova oznaka je preuzeta od jednog od najslavnijih Ferrari modela u istoriji (250 GTO) i bila je skraćenica za „Gran Turismo Omologato“ ili „homoligacija za grand turismo šampionat“.

Iako Pontiacov GTO nije trebalo da se takmiči u auto-moto sportu, on je trebalo da predstavlja „strah i trepet“ na ulicama. GTO je započeo život kao Tempest pre nego što je usledila visoka lista modifikacija. Za samo dodatnih 295 dolara kupac je dobijao V8 motor od 389 kubnih inča (6,4 litra) sa 348 ks, trostepeni manuelni menjač, modifikovano vešanje, veće kočnice i sportske gume.

Čak i sa punom opremom GTO je koštao samo 3.800 dolara (ispod 30.000 dolara u današnjoj valuti), što je bilo neviđeno jeftino za automobil koji je mogao da ubrza do 100 km/h za ispod sedam sekundi. DeLorean se u početku nadao da bi godišnje mogao da proda tek ispod 5.000 vozila, ali već prve godine je prodato 32.000 primeraka. Ne samo što se GTO pokazao uspešnim već je uspeo da podigne imidž celog Pontiaca čija je prodaja skočila sa 590.000 na 740.000 vozila 1964. godine.

Ford Thunderbolt
Nakon što se GTO pokazao uspešnim, postalo je samo pitanje ko će biti sledeći. Prvi je reagovao Ford i predstavio specijalnu verziju Fairlanea koja je nosila Thunderbolt oznaku. Kao deo novog „Total Performance“ motoa, Thunderbolt je bio strah i trepet na stazama i mogao se dobiti sa trkačkim motorom od 427 kubnih inča (7,0 litara) i preko 650 ks.
On je pružao veliki broj delova od fiberglasa (čime je bio izuzetno lagan), a mogao je da pređe četvrtinu milje za 11,6 sekundi – što je rekord koji stoji do današnjeg dana. Zajedno sa blizancem Mercury Cycloneom, Thunderbolt je u potpunosti dominirao u 1964. NHRA sezoni i osvojio sve šta se moglo osvojiti.
Ford je proizveo 127 primeraka (Mercury je dodao još 50 Cyclonea), ali NHRA menja pravilo već sledeće godine i zahteva minimalno 500 primeraka, čime je kompanija odustala od druge generacije ova dva specijalna modela.

Oldsmobile Cutlass 442
Pontiacove sestrinske divizije, Oldsmobile i Buick, takođe nisu sedele skrštenih ruku. Tempestovi blizanci Oldsmobile Cutlass i Buick Skylark su takođe dobile svoje verzije visokih performansi.
Prvi je reagovao Oldsmobile, koji je u prošlosti pokušavao da izgradi imidž preko turbo motora (Oldsmobile F-85 Jetfire je bio prvi svetski automobil sa fabričkim turbom), ali je shvatio da je veće i bolje svakako bolja strategija. Na bazi popularnog Cutlassa je debitovala nova 442 verzija koja je dobila ime po četiri karburatora, četvorostepenog manuelnog menjača i dvostrukog „auspuha“.
Sa 310 ks iz V8 motora zapremine 330 kubnih inča (5,4 litra), 442 je reklamiran kao „muscle car džentlmena“. On je bio bogato opremljen, čime je bio teži i skuplji nego GTO, ali sa ubrzanjem do 100 km/h za 7,5 sekundi je želeo da privuče kupce sa dubljim džepom koji žele evropsku opremu i američku snagu. Nažalost, 442 je u početku imao limitiranu dostupnost pa je tako prve godine prodato samo 2.999 primeraka.

Buick Skylark GS
Početkom 1960-ih godina Buick se nalazio u relativno dobroj poziciji, a ponuda većih i moćnih modela je donosila visoku prodaju. Buick je takođe želeo deo kolača koji je GTO posedovao pa je nedugo posle predstavio i svog rivala pod GS (Grand Sport) oznakom.
GS je nastavio tamo gde je 442 stao kao „muscle car džentlmena“ i pružao je V8 motor zapremine 400 kubnih inča (6,6 litara) sa 325 ks. On je imao visoku cenu od preko 4.000 dolara, ali i pored toga je prodato visokih 16.000 vozila.

Opširnije pročitajte OVDE.