Evropski luksuz na srpskoj kaldrmi

Između dva svetska rata, u Beogradu je postojalo više različitih klubova: Ženski klub, Aero-klub, Džokej-klub, Teniski klub, Klub prijatelja Francuske, Englesko-jugoslovenski klub, Univerzitetski klub… Svima je manje-više bio cilj povezivanje sa vrednostima moderne evropske kulture, pa tako i Auto-klubu, osnovanom zbog razvoja automobilizma i zaštite interesa automobilista. Upravo je istorijat ovog kluba bio tema diplomskog rada i monografije „Beogradski auto-klub (1922-1941)” etnologa-antropologa Aleksandra Pavlovića.

pretraga
Tražite dobar polovnjak?

Pretražite našu ponudu sa preko 65,000 oglasa

Traži
oglasi
Prodajete polovnjak?

Besplatno oglasite svoje vozilo na sajtu gde se prodaju polovnjaci

Postavi oglas na www.mojauto.rs

Modni trendovi u Auto-klubu „Proletnja šetnja“

Posmatrano u celini, od 1903. kada se na beogradskim ulicama pojavio prvi automobil, pa sve do 1941, kada je Klub prestao da radi, automobilizam u Jugoslaviji jeste napredovao, ali u poređenju s drugim evropskim zemljama taj napredak deluje gotovo smešno. Primera radi, u Srbiji je 1912. bilo samo stotinak automobila, dok ih je Francuska imala 76.771, Engleska 175.734, a SAD 944.000. Razlog su svakako bili kaldrmisani putevi, skup benzin koji se kupovao u apotekama, tehničke mane prvih automobila, nedostatak pratećih sredstava i službi… Tako je ovu potpuno neisplativu investiciju koja je spadala u apsolutni luksuz ovde sebi mogao da priušti samo najviši društveni sloj.

 

 

Knez Pavle - predsednik
Prvi razgovori o osnivanju kluba počeli su jula 1921, u Lovačkoj sali hotela „Pariz”, a već na prvom sastanku za privremenog predsednika Odbora za pripremu osnivanja izabran je trgovac Radovan Savatić. Sledećeg meseca za predsednika privremenog Upravnog odbora izabran je Milorad Pavlović, pod čijim predsedavanjem je sledeće godine, 24. jula, održana prva Skupština na kojoj je izabrano 15 članova Upravnog i pet članova Nadzornog odbora. Izborom predsednika, dr Velizara Jankovića, dva potpredsednika, sekretara i blagajnika, u Beogradu je konstituisan Srpski auto-klub.

 

Radovan Savatić u svom „alfa romeu“


Iako su u Zagrebu i Ljubljani već postojali takvi klubovi, jedino je ovaj beogradski od nadležnih ministarstava uspeo da dobije ekskluzivnu dozvolu da izdaje isprave za odlazak automobilima u inostranstvo. Da bi se izjednačila ta prava, 6. aprila 1924. došlo je do ujedinjenja u Automobilski klub Kraljevine SHS (od 1929. Kraljevine Jugoslavije), a osnivački klubovi su postali sekcije - beogradska, zagrebačka i ljubljanska. Mesto predsednika prihvatio je knez Pavle, mesto pokrovitelja kraljica Marija, a za potpresednike su postavljeni raniji predsednici - Rudolf Pilc iz Beograda, Milan Bošnjak iz Zagreba i August Praprotnik iz Ljubljane.

 

Pobednici na Konkursu elegancije 1939.

 

Ikonografija
Članovi Auto-kluba nastojali su da prate sve savremene trendove, evropsku modu i neguju manire elite. Džez muzika, moderni plesovi poput čarlstona ili fokstrota, lutrija, fotografisanje, mađioničarski trikovi, novogodišnje jelke, šampanjac, konfete, maskenbali, balske haljine, smokinzi i frakovi… To su samo neki od detalja ove elitne ikonografije koji su Auto-klubu davali evropsku crtu.

Automobilski klub Kraljevine SHS primljen je 1926. u punopravno članstvo A.I.A.C.R, najviše svetske institucije za automobilizam sa sedištem u Parizu, koja je te godine okupljala 25 klubova evropskih i američkih zemalja. Od 1929. zove se Automobilski klub Kraljevine Jugoslavije, koji se kod državnih vlasti zalagao za ukidanje ili sniženje visokih poreza i taksi za automobile i gorivo, za izgradnju puteva, benzinskih pumpi i ostalih pratećih službi, ali je redovno nailazio na nerazumevanje nadležnih ministarstava. Međutim, u drugoj plovini 30-ih godina stvari su krenule nabolje, a u Beogradu je, uz zapaženo učešće Auto-kluba, 1938. održan Prvi međunarodni sajam automobila, a sledeće godine još jedan.


Balovi pod maskama
Članovi ovog Beogradskog auto-kuba - počasni, dobrotvori, utemeljivači i redovni - nosili su značke na reveru i automobilima, klupske kape, manje ili veće zastave, a zajednički imenitelj svih obeležja bio je grb jedinstvenog Automobilskog kluba Kraljevine SHS (Kraljevine Jugoslavije) s belim dvoglavim orlom, automobilskim zupčanikom i lovorovim vencem. Klub nekoliko puta menja prostorije, među kojima su najadekvatnije bile one zakupljene na međuspratu Akademije nauka, ali 1934. skupljenim novcem i pozajmicama konačno kupuje sopstvenu zgradu u Francuskoj 7, u zgradu gde se nalazi današnji Klub književnika.

 

Grupa kostimiranih učesnika

Članovi su uvek tamo mogli da odu na piće ili na ručak, da u nekom od salona provode slobodno vreme igrajući karte ili bilijar. Subotom i nedeljom priređivani su matinei i soarei, proslavljani su Božić, klupska slava Sv. Arhangel Mihailo i Vrbica, održavani su novogodišnji balovi i balovi pod maskama... S vremena na vreme, priređivane su automobilske trke, kao i izleti automobilima u zemlji i inostranstvu.

 

Inicijator osnivanja Kluba Radovan Savatić

- Može se reći da su se uticaji sa Zapada i te kako odražavali na način postojanja i rada beogradskog Auto-kluba, ali i da je on, isto tako, te promene i sam u priličnoj meri podsticao - zaključuje autor monografije. - Zalažući se za unapređenje automobilskog saobraćaja, uticao je na razvoj urbanizacije, kao i na modernizaciju društva uopšte, uz istovremeno očuvanje nekih tradiocionalnih vrednosti.


Međutim, početak Drugog svetskog rata mnogo otežava i praktično onemogućava rad Kluba - počev od nestašice nafte, ograničenja i zabrane upotrebe vozila, kao i ponovo uvedenih državnih dažbina. Istovremeno, dolazi i do političkih razmirica sa Hrvatskom i do njenog izdvajanja iz Automobilskog kluba Jugoslavije, pa je ova asocijacija, kao i njena beogradska sekcija, aprila 1941. definitivno prestala da postoji.

 

Prvi auto 1903. godine
Prvi automobil koji je prošao beogradskim ulicama (3. aprila 1903, odnosno 17 godina nakon pošto se to dogodilo u Nemačkoj) bio je austrijski „nesldorf”. Uvezao ga je Boško Radulović, ugledni beogradski trgovac i bankar. S njim je stigao i fabrički vozač koji je obučio prvog srspskog vozača Sretena Kostića. A zaslugom Andre Ristića, jednog od najboljih poznavalaca automobilizma, Beograd je 1910. dobio prvu prodavnicu automobila, kasnije i prvu privatnu školu za vozače, kao i prvo preduzeće za taksi prevoz, mada je ova firma u voznom parku imala samo - jedan automobil.

Povezane teme: Beogradski auto-klub, Autonomija, Aleksandar Pavlović, Radovan Savatić

Poslednji komentari

samo-malo-malo-bih-te-tako
Ponedeljak, 09. 01. 2012. 06:54h
neregistrovan korisnik
Koliko je dosadan clanak pa to nije normalno... Cudo nema nekog experta da ostavi komentar u stilu. Previse je stara materija za specijalce
Pera
Nedelja, 08. 01. 2012. 21:58h
neregistrovan korisnik
Koliko smo zaostajali tada, toliko zaostajemo i danas.
Eusvet
Nedelja, 08. 01. 2012. 21:56h
neregistrovan korisnik
Kaldrma je turska.
mladen
Nedelja, 08. 01. 2012. 21:25h
neregistrovan korisnik
Odlican tekst, kvalitetan izbor fotografija. Zao mi je sto se ova lepa tradicija nije prenela na kasnije klubove, vec su se u potpunosti okrenuli profitu i prevarama.
Nekad
Nedelja, 08. 01. 2012. 21:16h
neregistrovan korisnik
Nekad smo bili Evropska zemlja a sada smo Afrika