Kamionom u jednoj turi 10.000 kilometara

Na put od oko 2.600 kilometara, koliko ima do Moskve, kreće se bar jednom mesečno. U rusku prestonicu, u najboljem slučaju, stiže se za osam dana. Potom se vožnja nastavlja i do najudaljenijih krajeva zemlje, koja se proteže kroz jedanaest vremenskih zona. Video sam skoro celu Evropu, ali očima vozača - kroz staklo, baš onako kako se svet gleda na televiziji - priča Branislav Pljevaljčić (37), vozač preduzeća „Unitrag” iz Užica.
Najdalje odredište do koga je stigao Branislav Pljevaljčić bio je grad udaljen 2.000 kilometara od Moskve - Ekaterinburg, put na kome se prelaze reka i planina Ural.

Nakon završene mašinske škole Branislav nije mogao da pronađe posao u struci i tada kreće sa ocem, koji se i danas bavi prevozom, na prvi put do Rusije. Njegova „prva epizoda u Rusiji” traje dve godine, a potom od 2000. godine vozi po zapadnoj Evropi, da bi se od 2007. godine vratio na prevoz robe za rusko tržište.
Kada se u kamion DAF, koji Branislav vozi poslednje tri godine, utovari roba (svih vrsta - od ambalaže, preko bakarnih proizvoda i građevinskih konstrukcija, do voća) sve je i spremno za polazak.
- Obično se organizujem s drugim kolegama kako na ovako dug put ne bih išao sam. Drugačije je kada znate da je iza vas kolega. Dogovaramo se i zajedno odmaramo, stajemo na istim mestima, jedan drugog čekamo i pomažemo ukoliko dođe do problema... Put je onda mnogo sigurniji - kaže Branislav i priča kako su putevi kroz Rumuniju, prvu zemlju kroz koju se prolazi, izuzetno loši i kako „nije neobično da se na međunarodnom putu naleti i na zaprežna kola”.
Međutim, tek ulazak u Ukrajinu dovodi do problema.
- Carina, policija, putevi... Sve je problematično, a posebno bezbednost. U samom tranzitu kroz Ukrajinu zna se gde se spava, gde su parkinzi i stajališta... Na tim naznačenim mestima jedino ste sigurni da se ni vama ni vašoj robi neće ništa desiti. U suprotnom, niko ne može da garantuje za vašu bezbednost niti bezbednost vaše robe. Takođe, pravilo je da se noću, ni u letnjem ni u zimskom periodu, ne ide na Karpate - objašnjava Branislav, koji je ove savete dobio od oca, ali i starijih kolega.
Potrebno je dva dana normalne vožnje kroz Ukrajinu da bi se stiglo do Rusije. Ulazak na carini može potrajati i jedan dan.
- Carinske kontrole su vrlo rigorozne te vas, iako je sve u redu i po propisu, mogu vas poslati na dodatne kontrole i provere. Cela procedura izrade dokumenata može da traje od dva do deset sati. Ruski carinici su poznati da rade kako njima odgovara, da zadržavaju na granici, a da u stvari očekuju novčanu nadoknadu - kaže sagovornik.
Pet dana putovanja i tri dana na granici potrebno je da se, u najboljem slučaju, prevali oko 2.600 kilometara do Moskve.
- Proputovao sam skoro celu Evropu, ali nisam nigde video takve gužve kao na Moskovskoj enkadi. Prsten sa po pet traka u oba smera ne može da primi toliko vozila. U špicu se 20 kilometara prelazi i do pet sati. Putevi oko Moskve u krugu od oko 200 kilometara su izvanredni. To su putevi koji vode prema evropskim državama - Finskoj i Poljskoj, a kada se izađe iz prestonice, dnevno se prelazi i do 700 kilometara. Međutim, putevi ka Sibiru u jednom delu su užasni, ponegde čak i stari makadami... Putovanje do Sankt Peterburg (oko 800 kilometara od Moskve), na primer, iako je odličan put, može trajati duže zbog autoputa koji je jedan od najopterećenijih, posebno u zimskom periodu - objašnjava Branislav i napominje da se često na putevima nalaze punktovi policije koji zaustavljaju svaki strani kamion.
Roba koju domaći prevoznici prevoze namenjena je u najvećem delu Moskvi kao sedištu najvećih firmi i njihovih predstavništvima. Roba koja ide dalje može imati odredište udaljeno od 100 do 4.000 kilometara od Moskve. Pljevaljčić kaže da se sada najviše vozi oprema za infrastrukturnu građu na jug zemlje u grad Soči zbog organizacije zimskih olimpijskih igara, kao i da prevoznici izbegavaju da šalju svoje kamione i vozače do udaljenih delova Sibira, „to se prepušta Rusima”.
- Posla je manje zbog ekonomske krize. Na početku godine se osetila recesija, ali se radilo tokom cele godine. Sezona je od marta do kraja godine, mala pauza sledi u januaru i februaru zbog zime - kaže Branislav i dodaje da, iako je vožnja u zapadnoj Evropi sigurnija i uređenija, ne može da zamisli da „radi nešto drugo i da, bar jednom mesečno, ne ode za Rusiju”.

Hrana - jedini problem Sa prvog putovanja vratio sam se devet kilograma mršaviji. I dalje ne mogu da se naviknem na njihovu kuhinju - soljanke, borščeve... U jednom restoranu sam video natpis „pečenje” i pomislio kako ću konačno da pojedem nešto konkretno. Ispostavilo se da je to njihov naziv za kolač. Zato uvek nosim zalihe hrane i vode u kamionu - priča Branislav.

Sneg do prozora - Vožnja do Ekaterinburga uvek je neizvesna. Desilo mi se da me je ujutru dočekao sneg do prozora kabine i ostao sam u kamionu tri dana. Dešavalo se da na Uralu ostane zatrpano i do 2.000 kamiona. Pravilo je da kad se u nizini vidi da pada sneg, da dolazi veče... tu se staje. Nema dalje. Noću se ne vozi Rusija. Teško je prilagoditi se i na vremenske zone. Bele noći u Sankt Peterburg , kada u junu noć traje dva sata ili zimi kada dva sata traje dan. U početku sam čekao da zađe sunce, navučem zavese i kada se probudim, i dalje stoji... - kaže Branislav.